Ramiza Vuković iz Tuzle ima sudbinu koju ne bi mogao da smisli ni najbolji scenarista, njena priča i danas u ljudima budi šok i nevericu. Udala se, sa svojim suprugom bila je podstanar i zajedno su maštali o proširenju porodice. Kada je ostala u drugom stanju, usledilo je još veće iznenađenje – svi su se čudili što joj je već u trećem mesecu baš veliki stomak, ispostavilo se da nosi trojke.
– U trećem mesecu otišla sam na bolovanje, jer mi je baš bio veliki obim stomaka. U sedmom mesecu dobila sam neki osip i otišla sam u bolnicu. Pojavila mi se voda, mislili su da mi je pukao vodenjak, prebacili su me u Gradinu. Tamo mi je doktorka dala injekciju i do jutra više ništa nisam imala, sve je prošlo – započinje priču Ramiza.
Tada joj se javljaju i prve sumnje.
– Ta ista doktorka me je pitala da li želim da ostanem kod njih da održavam trudnoću. Tada su me snimali i videli da nosim trojke. Rekla sam da nema potrebe. A onda mi je ponudila da idem u bolnicu u Sarajevu – helikopterom. Onako teška, jedva sam se i po kući pomerala, odbila sam i pustili su me kući – objašnjava Bosanka.
Dan uoči porođaja raspremala je stan, seća se dobro da je prala tepih, iako je bila troma.
– Dobro se sećam, taj dan prala sam tepih, samo nisam mogla da ga podignem da se suši. Uveče u 12, prokrvarila sam. U kolima Hitne pomoći su mi rekli da moraju strogo da vode računa o meni, tu mi već nije bilo jasno zbog čega. Otišla sam u porođajno, stavili su me prirodno da se porađam, iako je doktor rekao da moram na carski. Treći dan ja sam već zapomagala, anesteziolog je rekao da mi se hitno da injekcija i da idem u salu – priča Ramiza i dodaje:
– Uspavala sam se i posle toga više ništa ne znam. Sledeće jutro probudila sam se u sobi. Dolazi Čedo i donosi mi neke papire koje mi kaže da moram da potpišem i na vratima mi kaže da je dvoje dece živo, a da je treće umrlo. Ja onako iz anestezije nisam imala snage, inače bih ga privukla da mi objasni šta se desilo.
Potom je usledila poseta nepoznatog bračnog para.
– Zatim je u sobu ušao doktor i nepoznati čovek i žena. Doktor me nije pitao ni kako sam. A da vidite kolika mi je bila rana, to ni u jedne žene nema. Ta ženska mi je pružila ruku da se upoznamo, rekla mi je svoje ime. Dizala mi je kosu sa čela, a imala sam bujnu kosu. Okrete se ka doktoru i kaže da je sve u redu, a meni odmah bilo čudno. Nisu se zadržali ni pet minuta, na vratima su se pogurali da što pre izađu. Ubeđivali su me da je sve u redu.
Međutim, u Ramizi je to probudilo još veće sumnje.
– Bila sam 10 dana u bolnici, niko od lekara nije došao da pita kako sam. Jedino supruga od jednog doktora, oni su sad u Nemačkoj, krišom mi je brisala čelo i osvežavala me. Plašila se da je ne izbace sa posla. Ona mi je spasla život.
Iz porodilišta je izašla bez dece, rekli su joj da moraju da budu u inkubatoru.
– Muž je išao da obiđe decu, govorili su da su u inkubatoru. Nakon 10 dana, ja se spremim sa suprugom i odem da vidim šta se dešava. Dolazimo tamo, babica mi kaže da ne mogu da ih vidim, jer su u inkubatoru. Kad sam htela da pozovem policiju, rekla mi je da sačekam. Znači, uplašili su se. Otišla je sa nekim da razgovara, vraća se i donosi mi dve bebe. One nikako nisu bile u inkubatoru. Devojčice su bile potpuno normalne.
Oduvek je osećala duboko u sebi da je i treća devojčica živa.
– Nema u kojoj zemlji se nisam raspitivala da li je neko od žene koja je rodila trojki uzeo dete. Ono što sam odmah uradila, čim sam se malo oporavila, išla sam da dobijem sve papire o istoriji bolesti i lečenju te treće curice, dali su mi samo potvrdu o smrti. Nigde nema ni kako je lečena, ni od čega.
Posle 26 godina saznaje istinu na neverovatan način.
– Ćerke su stanovale u stanu od mojih roditelja. Zovu me jedan dan i kažu da imaju nešto za mene. Mislila sam da je neka garderoba, jer su mi obično davale ono što neće da nose ili im je veliko. Sandrina drugarica je donela novine “Svet” i u njima je bila slika. Sanja, druga ćerka, listala ih je i videla fotografiju u kojoj je prepoznala sebe. To je bila Dijana, koja je posle 26 godina, nastupala na Folk šou – priča Ramiza i dodaje:
– Pre toga, na vratima mi se pojavila jedna žena. Samo što sam došla sa posla, ona je došla i zatražila mi je vode. Rekla sam joj da uđe u kući i da popije, ne valja tako na pragu. Izula se i ušla, ima hoklica gde je sedela. Majka mi kaže da je napravila pitu krompirušu i da je ponudim da jede. Sedele su tu na kauču moje dve devojčice, pitala me jesu li to moja deca. Ispričala sam joj da sam rodila troje, a da za treće ne znam šta se desilo. Ta žena mi je rekla da je ona u okolini Živinica, da ću dobiti jednu sliku i na osnovnu nje sve pokrenuti. Tako je i bilo. Samo mi je naglasila da je u pitanju neki moćan čovek i da ne zna kako ću uspeti. Ali, ja sam verovala u Boga – kaže Bosanka, ističući da brojni ljudi ne veruju u tu priču, ali naglašava da se sve tako desilo.
Sa druge strane, Ramizin suprug nikada nije verovao u to da je Dijana živa.
– Mi smo 1995. saznali da nam je i treće dete živo. Kada me je Dijana nazvala i rekla da je naše rođeno dete i da se udaje, moj Aldi se samo uhvatio za levu stranu, ništa mi nije rekao. Krenuo je do kuhinje po vodu i samo pao. Hitna i policija su odmah stigle, samo su konstatovale smrt. Od uzbuđenja je dobio infarkt.
Velika joj je želja da se Dijana zbliži dvema sestrama i bratom.
– Imam sve papire i DNK analize. Ja sam žena od reči, ne pričam gluposti i planiram da pravdu potražim i Strazburu – zaključila je ova hrabra Bosanka.