Svi više ljudi iz grada odlazi na selo i počinje neki novi način života. Ima onih koji se brzo uklope, promena im prija i lako nađu zajednički jezik sa starosedeocima.
Sa druge strane, tu su i oni koji se teže uklapaju, treba im više vremena da se prilagode, a jedan takav primer je i žena koja se posle 33 godine preselila iz grada u selo. Tu živi već tri godine, ali jednu stvar nikako ne može da prihvati.
“Hoću prvenstveno da mi odgovore ljudi koji su prešli iz grada u selo, a mogu i ljudi koji su živeli nekada u selu… Pitanje je kako se navići na život u selu, ljude koji te čim uđu u kuću pitaju “Znaš ko je umro”??
33 god sam živela u gradu, poslednje 3 sam u selu, 6,7 km od grada, tako da nije baš neka zatucana selendra ali ne volim to zabadanje nosa u tuđe živote, ima toga i u gradu ali mnogo manje…Jednostavno taj mentalitet ljudi mi uopšte ne odgovara..
Juče odem u prodavnicu kad će radnica: “Eto, jesi čula, komšija Sveta uhapšen” Naravno da sam cula,10 ljudi me to pitalo,ali što me to zanima?!
Ni sa kim se ne družim, ne pijem kafu jer ne bih baš da mi započinje jutro informacijom ko je umro ili uhapšen ili koga žena vara…
Kako se navići na te ljude, kako da počnem malo više da se družim sa bilo kim, poludeću sama, muž od 8-18h radi, non stop sam u kući, pokušala sam nekim mlađim komšinicama da naglasim da me tračevi ne zanimaju, ona mi kaže: “E da znaš da si u pravu” ,posle 5 min “E jesi čula…”
Nisam ja sad neka građanka niti se foliram nešto, već bih stvarno volela da se više družim, vreme bi mi bar brže prolazilo, ali ne mogu te priče, ogovaranja nikako…
Za one koji će prvo pitati što ne radim negde ili nešto-imam malu bebu, a u kući je sve na svom mestu, stoku nemam, čak sam naučila i da cepam drva ako mi zafali i,l judi, što to oslobađa, probajte”, napisala je ona u objavi na Reditu.
Ljudi su u komentarima pisali svoja iskustva te je i posavetovali.
“Kasno, ja ne bih mogao nikad na selu da živim, jer ne uklapam se u taj način života. Verovatno ako se budeš previše izdvajala, krenuće o tebi svašta da pričaju”.
“Nažalost ljudi na selu vole te priče. Možda da se okružiš nekim mlađim ljudima koji su manje u tom fazonu? Moje društvo voli priče na razne teme, ali se potegnu i te babske priče neretko. Verujem da ima i u gradu toga, samo je na nivou porodice, rođaka, dok je ovde na nivou sela.
To za umiranje, mala zajednica, svi su povezani nekako, prijatelji ili rođaci. Za hapšenje, pa pazi, bitno je znati ko u ulici krade i obija kuće ili je nasilan. Imamo mi takve, i cela ulica odbija da sarađuje sa njima, a i šire.”
“Znači tebi ne smeta da pričaju o drugim ljudima, ali samo ako su dobre vesti? Malo je nerealno to, ljudi pričaju o onome što se dešava, zašto bi prešućivali nešto samo zato što je loše? A realno, zanimljivija informacija je da je neko uhapšen nego da se Suzana porodila.
Pričanje o drugim ljudima nije ništa negativno, društvena smo bića i normalno da nas zanimaju drugi ljudi oko nas. Problem na selu je što se samo priča o tome. Ali jebiga, to je takav način života.
O čemu bi ti radije pričala s njima? Jesi probala neku temu?”, jedno je od pitanja na koje je autorka objave potom i odgovorila:
“Probala sam…Pale uglavnom one “šta za ručak “, pa ih često koristim… I o Vučiću imaju dobar prolaz… Ali crne hronike stvarno mnogo ima u poslednje vreme pa otud i priča nažalost.
Nerealna sam ja svakako, jer je nemoguće da se dešavaju samo lepe stvari, ali svaki razgovor se započinje lošim vestima a dobre se ili zaborave ili se ubaci onako kratko na kraju kad krenu kući, na primer “E Suzana dobila sina” I ćao..
A kad pitam za nešto, za šta se koristi ili kad sam pitala muža zašto ne nosi meso od ovce na pregled kao od praseta, više ljudi nažalost bilo prisutno, to je bilo kao da sam najsmešniji vic ispričala a niko da mi pojasni šta bi… Posle muž objasnio”, napisala je ona.