Stanica duše
Autobus stade u centru grada
polako sidjoh sa koferom u ruci na stanici dobro poznatoj.
Vetar je hladan duvao tog dana
I kiša sitna ledila mi ruke
Na stanici niko čekao me nije
Pa krenuh sama ulicom pustom stegnutog srca
jer više ništa kao pre bilo nije.
Vratih se kući sa bolom u duši. Na kapiji katanac stoji.
Ko kazna na kapiji godine broji.
U dvorištu stabla opalog lišća
što nekad posadismo otac i ja.
Stoje ko straža ogolela tužna ko da mi sa vetrom kažu “pusta je ova avlija”
Otključavam vrata oronule kuće
Uspomene me sačekaše već na samom pragu.
U sobi orman, krevet, sto i stolice.
Na zidu porodična slika i ikona krsne slave.
Nema više milih lica sa porodične slike. Nema majke, nema oca da mi kažu dobro došla kući sine.
U duši sve pusto kao u kući
Boli tišina roditeljskog doma
Uzimam sliku grlim je stežem
Roditelji mili evo ja sam došla ali šta vredi kada vas nema.
Svetlana Stanković
16.06.2023