U Bosni se sin odrekao svojih roditelja, a ovo je bio pravi razlog
Otac ga je video nekoliko puta u gradu, nije se ni javio. I ja sam ga videla iz auta. Odmah je prešao na drugu stranu
Bračni par Arifa (56) i Mehmed Ogrešević (60) iz BiH proživljavaju pravu porodičnu dramu, a pored toga zdravlje im je ozbiljno narušeno. Za troje djece su se borili svim snagama, ne sluteći da će im sin prirediti veliku bol, i to, kako kažu, bez razloga.
“Mehmed je doživio možda udar pre tri godine, mislim da je od velikog stresa i patnje, i od tada ne može da priča, a pored toga dobio je i epilepsiju. Ne može da govori, a zaboravio je i da čita, i da piše. Ne smem ga samog ostaviti. Išli smo po bolnicama, ali ne smiju da ga operišu. I ja sam imala dve operacije, a sad opet moram u bolnicu, a nemam kome da ostavim da pazi muža jer on ništa ne može sam”, potresnim glasom započela je svoju ispovest Arifa za TV Krajina.
Kako kaže u braku su dobili sina i dve ćerke koje sad imaju svoje porodice, ali im pomažu koliko god mogu i redovno ih obilaze. Međutim, sin ih ne napustio pre 7 godina, a majka naglašava da ne zna ni gde je ni šta je, niti zna razlog njegovog odlaska od kuće.
“Nismo se svađali, sve je bilo normalno. Zajedno smo sve radili, a on je samo jednog dana kad sam ja bila u bolnici otišao i od tada mi se nije javio. Prvo vreme je živeo tu blizu kod moje tetke, kad sam otišla da pitam šta se dešava samo je poručio ako ga tetka izbaci iz kuće više ga neće videti ni ona ni ja, kroz suze priča Arifa.
Ona je iskoristila emisiju da još jednom pozove sina da se vrati svojoj kući.
“Želim mu sve najbolje. Kad bi samo došao da ga vidimo dok smo živi. Ne treba mi ta porodica sa kojom je bio, ta tetka okreće glavu kad me vidi. Mora da postoji neki razlog zašto neće da dođe, trebalo je da dođe da razgovaramo, da vidimo u čemu je problem”, ističe Arifa.
Pored sve muke porodica je u nezavidnoj materijalnoj situaciji.
“Nemamo nikakva redovna primanja, Mehmed nema godina za penziju. Snalazimo se, nisam mogla ove godine da zasadim baštu jer su mi lekari zabranili da kopam. Najteži trenutak bio joj je kada je Mehmed završio u bolnici, tada se nije znalo ni da li će preživeti.Kada se to desilo sa mužem, poslala sam zeta i prijatelja da jave sinu šta nas je snašlo, tada je rekao da mu nismo potrebni”, kroz suze objašnjava. Ističe da su ga mnogi zvali da se vrati kući, ali još uvek nisu dobili odgovor i tako već sedam godina.
“Otac ga je video nekoliko puta u gradu, nije se ni javio. I ja sam ga videla iz auta. Odmah je prešao na drugu stranu. Mislim da nije oženjen. Ja primam svoje dete u bilo koje vreme. Ima svoju kuću. Potreban nam je više nego ikad. Uglavnom kao moralna podrška. Sanjala sam ga mnogo puta, ali nikako da stignem do njega. I muža teško mogu da smirim. Ljudi svašta pričaju, ali komšije znaju šta smo uradili za svoju decu”, ispričala je Arifa, nadajući se da će im se sin što pre vratiti.