Majka je stegla srce i smislila rešenje: ona će me samo izvesti na stanici u nadi da ću moći sam sa svoje tri godine da odem do kapije obdaništa.
Prebirajući po starim pismima od majke, podsetio sam se nečeg o čemu je s vremena na vreme volela da mi priča.
Majka je rodila samo mene. Kasno se udala pa su joj lekari zabranili da
rađa. Ali ona ih nije poslušala nego je na svoju odgovornost, i svoj
strah, iznela trudnoću do šestog meseca i tek onda otišla na pregled.
Bio sam željeno dete. Deda i baba, tata i mama pa i polusestra – svi su
me obožavali, majka nije dala da zafali dlaka s glave njenom sinu
jedincu.
U obdanište me je vodila mama. Ali ona je baš rano išla na posao, pa da
bi stigla, morali smo da krenemo već prvim jutarnjim tramvajem i
autobusom, a njih su uglavnom vozili uvek isti vozači. Izašli bismo iz
tramvaja, majka bi me dovela do kapije obdaništa, predala vaspitačici pa
onda trčala na stanicu i… čekala sledeći tramvaj.
Odocnila je na posao nekoliko puta pa su je upozorili da može dobiti
otkaz, a pošto smo, kao i svi, živeli skromno, nismo smeli da spadnemo
samo na tatinu platu pa je majka stegla srce i smislila rešenje: ona će
me samo izvesti na stanici u nadi da ću moći sam sa svoje tri godine da
odem do kapije obdaništa.
Sve je ispalo dobro već iz prve, mada je tih nekoliko sekundi bilo
najduže i najgore vreme u njenom životu. Okretala se i jurcala
grozničavo po polupraznom tramvaju da vidi jesam li ušao na kapiju ili
još šapeljam u zimskim čizmama, bundi, šalu i kapi.
Posle nekog vremena, mama je odjednom primetila da tramvaj sa te
stranice kreće veoma sporo i ubrzava tek kada sam ja već prošao kapiju.
To je trajalo sve tri godine, koliko sam išao u obdanište. Majka nije
mogla, a nije se ni trudila, da nađe objašnjenje tog nepisanog pravila.
Najvažnije je da joj je srce bilo na mestu.
Tek posle nekoliko godina, kada sam već krenuo u školu, cela stvar se
razjasnila. Mama i ja smo bili krenuli kod nje na posao, a meni se
odjednom obratila tramvajdžijka: „Zdravo, malac! Baš si porastao! Sećaš
se kako smo te tvoja mama i ja pratile u obdanište?“
Od tada je prošlo mnogo godina, ali svaki put kada prolazim pored
stanice „Dubki“, setim se te male epizode iz svog života i bude mi toplo
oko srca zbog dobrote nepoznate žene, koja je svakog dana, apsolutno
nesebično, činila jedno malo dobro delo – malim zadržavanjem celog
tramvaja radi mira njoj potpuno nepoznate osobe.