Gosti čuvenog etno-sela u Sirogojnu koji borave u apartmanu broj 43 i ne slute da to nije samo obična brvnara tipična za zlatiborski kraj i da iza nje stoji priča o stradanju i pobedi u Drugom svetskom ratu. Milesa Stojanović njen je živi svedok, a i posle 80 godina svega se seća kao da je juče bilo, iako je tada bila samo dete.
Zgrada iz Zove, kako joj je naziv, podignuta je 1944. u istoimenom naselju na Zlatiboru, koje turisti danas uglavnom znaju po posećenom ranču. U to ratno vreme, pa i pre njega, Zova je bila posuta kolibama seljaka sa obronaka Zlatibora. Tu su leti doterivali stoku na ispašu, pa tako i svi iz Jevremovića, ispod Čajetine, gde je Milesa i rođena s jeseni 1937. Već u decembru 1941. ostala je bez oca Žarka, koga ubiše Nemci, kao partizana. Preteško je bilo Vladisavu i Milevi Jevremović da gledaju u groblje pred kućom, u koje im je mlađi sin otišao sa svega 27 godina, te su prešli da žive u Zovi.
– Prođe glas s jeseni 1943, oko Mi’oljdana, da će Bugari da pale Jevremoviće. Sve odozdo isteramo u Zovu – žito, vunu, sve što smo imali. Svi Jevremovići su u Zovi kod koliba, i sva je stoka gore. Kad jedno jutro kažu: “Oće u Zovi Bugari da kupe stoku.” I svi pobegnu u Lečića vr, u blizini Kobilje Glave. Samo strina Mica, koja se gotova poroditi, i ja ostanemo – priča nam Milesa u Mačkatu, gde se mlada udala.,č t 6g-0o
Bugari, veli, izbiše iz magle.
– Unose u našu kuću Miljaninu težinu, onu konoplju od koje su se prele stvari. Velika kuća, drvena, pod slamom. I velika šupa uza nju, tamo sve kaca do kace, karlica do karlice, pune mrsa. Uz kuću građa prignata još pred rat, za novu štalu, sva lučeva. A pored kuće koliba babe Stanisave. Ona ima objavu da joj je sin u četnicima i nju neće paliti. A nas oće jer smo komunisti. I Mica Stanisavu klanja i ljubi: “Joj, baba, molim te, kaži da je ovo tvoja kuća.” Neće. Bugari uneše onu konoplju i pritke od boranije i zapališe nasred kuće – seća se Milesa.
Kuća puna krompira i žita. A pun i sanduk nove odeće:
– Kupili mi sve novo za vašar na Oku s jeseni 1941, pa tu i ostalo. I moji novi opanci. Moj jadni otac je na Oku sviro harmoniku, pa poginu posle u decembru. Vesela Mica ponese onaj sanduk na vrata, onako trudna, a Bugarin joj ote i baci u vatru. Ona upadne u šupu, gurnu čabar sira od 50 kila, otkotrlja se u šumu. U’vati za drugu kacu, a Bugarin uvati nju i napolje. Kupe Bugari u one njihove porcije sir, kajmak, mast…
Bugari odoše. Magla se podiže, krenu kiša. Vraća se narod.
– Deda o’zdo ide, stoka osta u Brezaku. Veče oće, kiša prestaje. Baba ide preko Bukvića livade i kuka. Vidi kuća gori, jednog sina izgubila, za drugog – Obrena – i ne zna đe je, on je u bježaniji, da ga ne ubiju ko i Žarka. Dolaze iz Očke Gore Grbovići, dedina prva tazbina. Nose kilo rakije. Čuli da je Vladu zapaljena kuća. Vlade našo dole, na ledini, neku tronošku, seo uz vatru. Stoje oni ljudi: “Vlade, junak si oduvek bio”, a on: “Mene je gore snašlo nego ovo. Nije ovo ništa. Nek budu moja đeca zdrava i živa, biće kuća, ali neće biti života ko je otišo pod zemlju.” Nage onu rakiju: “Šedite, ljudi, da se ogrijemo” – sad već plače.
Pođoše kući, u Jevremoviće.
– Ide 20 nas, sagorela i Obradova kuća… Pitaju me niz brda: “Što plačeš?”, a ja: “Sve pogorelo, a moje najviše, moje odijelo” – kaže, te veli da se malo posle i strina Mica porodila.
Sve se smiri, napraviše Jevremovići kolibu sledeće, 1944.
– U toj našoj novoj kući bila je partizanska radio-stanica. Na stolu. Mi ne liježemo, a noću po 20-30 partizana dođe, jedan do drugog legnu po patosu. Ćeraju Bugare, Nemci se već povukli. Kući samo baba, ja i Cola, moja mlađa sestra. U noć sve biježi, i stoka se ćera. Po celu noć slušam preko stanice poginulo toliko, poginulo toliko, stigli dovde, stigli donde – veli.
Nedugo potom došlo je do odsudnog okršaja.
– Udari Prva proleterska na Kutlaške kuće o’zdo, uz Obudojevicu, a mravinjak Bugara na Palisadu. Na česti, đe je sad mali ski-lift, na Obudojevici, njihov top do topa. Izginuli su i partizani, ali što su Bugare pobili. Popo se čiko Obren na jasen kod te naše kuće u Zovi da vidi. Pobiše ih. Posle mrtvih Bugari sve jedan na drugog, nema ko da ih kupi. Sve čiče pokupiše, pa i dedu Vlada, da kupe mrtve na kamione – dobro pamti.
Rat se završio, sve je bilo po starom. U Zovi se letilo, a baba i deda su tu živeli do smrti 1964. Dve decenije kasnije čuveni etnolog iz ovog kraja Bosa Rosić otkupljivala je brvnare po Zlatiboru.
– I čiča Obren joj proda tu našu kuću za 16.000 dinara. Velike su to pare bile – veli Milesa.
Seća se Milesa ko sad i partizanki koje su bile u njihovoj kući u Zovi:
– Sve studentkinje, zvali su ih proleterke, samo pletu šalčiće. Kaže moja majka Jeka jednoj: “Kak’a sila tebe tako lepu oćera u partizane?” A ona: “Oćerali me Nemci. Ili da me ubiju, ili nema druge”, pa veli: “Oćeš mi ošeći, Jeka, pletenice?” “Joj, ne mogu”, Jeka će. Ne može da pere, ne može da se češlja. A Mica kaže: “Daj, ja ću” i nožicama joj odsiječe pletenice. Nisu išle na front, ostaju i pletu. Kad jave da ima ranjenih, one trče da ih previjaju.
Muzej na otvorenom “Staro selo Sirogojno” otvoren je 1992. A Milesa je svoju brvnaru tu otkrila tek lane…
– Odvedoše me đeca na Petrovdan da je vidim. Isti prozori, ista vrata, sve. Samo što je ušuškano i premazano. I dodat trem, veliki i lep, a ona podignuta na podzidu. Zazidana jedna strana. Baš tu gde je zid bila je babina soba, tu je držala mrs. Napred ognjište, pa onda velika soba, unutra omalterisana, spolja brvna. Poljubila sam tu kuću. Naša kuća…