Obeležavanje Dana sjećanja na sve stradale i prognane Srbe u Pogromu “Oluja” biće održano u Prijedoru, 4. avgusta, u 19.00 časova na Trgu majora Zorana Karlice.
Tridesetšestogodišnja Jovana Đaković iz Prijedora do svoje osme godine živela je u selu Vrbnik kod Knina i 4. avgusta 1995. godine najviše se seća po tome što joj nisu dali da ponese bicikl, svoju “poniku”, a tek je naučila da ga vozi.
– Sama učila, nema ko da ti pomogne, mama, medicinska sestra u kninskoj bolnici, mobilisana, tata na ratištu, isto od prvog dana, u kući još baka i mlađa sestra. Nema od manjeg ka većem biciklu, nema pomoćnih točkića, kršila sam se ja, padala, ali napokon naučila, samo par dana pre tog datuma. I molim mamu, a ona kaže da ne dolazi u obzir – govori Jovana.
Ona se seća da je i ranije bilo situacija da se selo okupi kraj radija prikopčanog na akumulator, da se priča da se treba skloniti negde na par dana dok nešto ne prođe, da je mama nakon nekog od tih poziva spakovala stvari u jednu plavu veliku torbu koju su tata i ona kupili na putovanju u Poljsku, nekad pre rata, i da je tata zbog toga galamio.
– A nama je sve bilo igra – i kad nema struje i kad se puca i kad se čuju granate. Tatine odlaske i dolaske ne mogu prebrojati, samo se dobro sećam da je jednom došao i na moj rođendan. Nekad bane i usred noći, pokupi šta treba, okupa se, nekad spava, nekad ne, ponovo ode. Za tu torbu bio je toliko ljut da je sve svoje stvari iz nje povadio. Posle će nas u koloni voziti u maminim raspertlanim starkama i u njenoj majici – priča Jovana.
Njeni su roditelji sredinom osamdesetih godina prošlog veka počeli praviti kuću, u koju su se uselili neposredno pred rat, oboje su bili zaposleni, dobili dvoje male dece, kupili automobil – sređen život.
– Ma, samo još ostalo da se bira mesto za vikendicu, ali, umesto toga, u našeg `fiću` tog 4. avgusta sedamo stric, mama, stričev sin, sestra i ja. Plava torba je na krovu. Mama kaže meni i sestri da ponesemo po jednu lutku. Sestru ubedim da ponese svoju unakaženu, ošišanu, našminkanu, da je kao zaturimo negde u šumi, pa kad se vratimo kažemo da se izgubila i tako mama ne otkrije da smo je uništile. Uvek mi sestra prigovarala da je provela izbeglištvo s najgorom od toliko lepih lutaka. Sonja se ta njena zvala – seća se Jovana.
Kreću u predvečerje, kolona je već formirana. Spuštaju se ka Kninu, tvrđava gori. Na benzinskoj pumpi pod tvrđavom haos, ljudi pokušavaju da sipaju gorivo, provaljena je pumpa, ko stigne, sipa.
– Gledam iz auta. Mama ima dugu, kovrdžavu kosu. Neki čovek u uniformi zasipa je gorivom, u ruci drži upaljač i pali ga. Mama mu iz ruke otrgne pištolj i sipa gorivo. Posle stricu priča da mu je opsovala, da je rekla zar on da je sprečava da ide, dok je njoj muž na ratištu. Sestra usred tog haosa samo pita kad ćemo jesti. Jer je videla da je mama u zobnicu strpala jednu toplu pogaču i pršut. Mama vidi da ne može na posao, da nema ništa od toga, da je vrag odneo šalu, da to nije kako je rečeno da ćemo se malo skloniti pa vratiti, nego, ovaj… da je Knin pao – zastaje Jovana dok izgovara poslednje reči.
Kad “fićo” bude stao na nekoj uzbrdici, putnici će se rasporediti gde stignu. Jovana, sestra i mama sedaju u “reno” iza njih koji je vozila mamina prijateljica, a koji je bio pun dece.