Prošle nedelje obelodanjeno je da se radi na dopuni Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, koji je trenutno na javnoj raspravi.
Skoro tri meseca su prošla od stravičnog masakra u OŠ “Vladislav Ribnikar” u Beogradu kada je 13-godišnjak ubio devetoro svojih vršnjaka i čuvara škole, a Srbija se i dalje nalazi u svojevrsnom stanju kolektivnog šoka.
U prethodnom periodu otkriveni su mnogi detalji jezivog zločina, šokantne crte psihološkog profila najmlađeg masovnog ubice na planeti koji je danas napunio 14 godina, kontroverzni porodični odnosi… Ipak, pojedini detalji monstruoznog masakra, neke stvari koje su potom usledile, ali i budućnost dečaka-ubice i njegove porodice i dalje su poprilična nepoznanica.
Pitanje 1: Da li će novi zakon važiti za njega?
Prošle nedelje obelodanjeno je da se radi na dopuni Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, koji je trenutno na javnoj raspravi, po kojem bi mlađi od 14 godina, ukoliko izvrše najteža krivična dela za koja sledi zatvor od najmanje 10 godina, bili smešteni u psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa, bez ograničenja trajanja. Dakle, ukoliko postoji takva procena, čak i doživotno.
– Deca koja su ozbiljna opasnost za druge, lečiće se u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem. O trajanju lečenja odlučivaće sud svakih šest meseci, na osnovu procene psihijatara. Lečenje može da traje i neograničeno – stoji u predlogu.
Među predlozima je i mogućnost zabrane kontakta deteta sa članovima porodice.
Nije tajna da je povod za izmenu zakona upravo dečak-ubica i masakr u “Ribnikaru”, ali još nije decidirano odgovoreno na pitanje da li će ovaj zakon moći da se primenjuje retroaktivno, odnosno da važi i za dečaka-ubicu.
Nacrt zakona koji se može videti na sajtu Vlade Srbije ne sadrži izmene i dopune člana 66 aktuelnog zakona koji navodi da “na postupke započete pre stupanja na snagu ovog zakona primenjuju se propisi koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona”.
Dragan Kobiljski, otac devojčice ubijene u “Ribnikaru”, pre nekoliko dana se javno oglasio potresnim pismom u kojem je postavio mnoga pitanja, zatražio odgovornost na više strana, istakao da “bole nepravda, izvrtanje činjenica, jeziva realnost, pokušaji izbegavanja odgovornosti”.
On je, između ostalog, skrenuo pažnju da “ne bi trebalo da je u redu što je dete sa potpunim odsustvom empatije izlagano od strane roditelja sadržaju neprimerenom njegovom emocionalnom razvoju i obučavano u streljani”, ali se i dotakao jednog do sada malo poznatog detalja:
– Oglušenje roditelja na savete o potrebnoj psihološkoj podršci i detaljnom ispitivanju deteta usled “krize svesti”, ne bi trebalo da je u redu, jer je za posledicu imalo zataškavanje slučaja deteta koje je zapravo trebalo da se leči.
Ako su stvarno postojali saveti roditeljima da je potrebna psihološka podrška za dečaka-ubicu i da je došlo do svojevrsnog zataškavanja njegovog realnog stanja, onda bi odgovornost majke i oca mogla da bude još veća nego što se u prvi mah činilo, i to bi onda mogao da bude glavni dokaz u postupku koji se vodi protiv roditelja zbog zanemarivanja deteta. A maksimalna kazna za ovo delo je tri godine zatvora.
Dečak-ubica je, u postupku koji se vodi protiv njegovog oca, nedavno putem video linka svedočio više od četiri sata. Ispitivanju su u zgradi Višeg javnog tužilaštva u Beogradu prisustvovali tužilac, advokat oca dečaka, punomoćnici oštećenih, kao i roditelji ubijene dece koji su saslušanje pratili preko monitora.
Dečak koji je počinio masakr u “Ribnikaru” ispričao je tom prilikom “da je ideju da puca dobio kad je gledao dokumentarni film u kojem se pominjalo masovno ubistvo”.
Iako je od tog kobnog 3. maja bilo mnogo priča da je bio zlostavljan u školi, da je bio žrtva vršnjačkog nasilja, da je povod bila loša ocena iz istorije, ispostavilo se da se ništa od ovog nije dogodilo. Čak ni prilikom svedočenja dečak-ubica nije naveo konkretan razlog zbog čega je ušetao u školu sa očevim oružjem i ispalio hice u svoje vršnjake.
On je ispričao da je, navodno, ideju da ubija u svojoj školi dobio kada je gledao dokumentarni film u kojem se pominjalo masovno ubistvo, da bi potom na internetu pretraživao pojmove na temu pucnjava i ubistava, i analizirao šta su pucači radili i gde su, uslovno rečeno, “grešili” pri izvršenju svojih užasnih zločina.
On nije mogao da konkretno objasni zašto se odlučio na stravičan zločin, osim tvrdnje da je “imao loša osećanja prema vršnjacima”.
Otac dečaka-ubice, jedan od najuglednijih srpskih radiologa, uhapšen je istog dana kada je njegov sin počinio stravičan zločin, a sada mu je on produžen na još tri meseca. On se sumnjiči da je obučavao sina da puca, da ga je vodio u streljanu, kao i da oružje nije držao propisno obezbeđeno. Njemu se na teret stavlja krivično delo “teško delo protiv opšte sigurnosti”.
Tokom svedočenja dečak ubica je rekao da mu “nije bilo lako da dođe do oružja”. Sef s pištoljem u stanu je, navodno, bio postavljen veoma visoko, skoro pri plafonu, ali mu je ipak pošlo za rukom ne samo da dođe do njega, već i da sazna šifru.
– Kad ga je tata otključavao video sam da je šifra 637 – objasnio je dečak ubica kako je došao do oružja.
On je u iskazu potvrdio da njegov otac voli oružje i da ga je vodio u streljanu. Ipak, rekao je “da mu prvi kontakt s oružjem nije omogućio otac, već instruktor u streljani”. U koju ga je, naravno, odveo otac.
– Ono što mogu da kažem je da oružje nije bilo obezbeđeno adekvatno. Zna se kako po zakonu oružje mora da bude obezbeđeno. Dalje, nije tačno da nije otac prvi omogućio dečaku da rukuje oružjem i da puca. To znam apsolutno jer je upravo odgovarajući na moja pitanja on pojasnio ko, kako, kada, gde… – rekla je Zora Dobričanin Nikodinović, koja zastupa jednu od porodica žrtava.
Ocu dečaka-ubice je u međuvremenu zabranjeno raspolaganje imovinom, istražni postupak protiv njega može da traje šest meseci, nakon čega se postupak obustavlja ili se podiže optužnica, a za krivično delo za koje se trenutno sumnjiči preti mu kazna do 12 godina zatvora.