Da vas pitam na početku – da li ste sujeverni? Ja sam, što bi Francuzi rekli, kom si-kom sa. Kao dete sa sela gde znaš svaku babu koja gleda u karte, gasi žar ili baje po ulicama, slušaš iskustva onih baš sujevernih ljudi koji se plaše urokljivog pogleda ili dodira, nije mi bilo svejedno kad me je na sred Knez Mihailove proklela neka starija žena sa sve rečima “da bog da poginuo” jer nisam imao da joj dam ništa sitno.
A toj jezivoj kletvi prethodile su reči da će me poterati maler. Pa, kada nisam već odreagovao na to, proklela me je žustrije. Verovatno bih zaboravio na to do sada, koliko god da mi u tom momentu nije bilo prijatno, ali jednostavno sve loše želje koje u “prefiksu” imaju tu sintagmu “dabogda” zvuče zastrašujuće i ostaju u sećanju da levitiraju. A onda, crkne veš mašina, tuš padne i polomi se sam od sebe, krene voda da curi iz kade. Sve u tri poslednja dana. I već se zapitah – da nije ovo usko povezano sa tim “incidentom” sa ženom kojoj nisam ostavio novac i da me nije poterao neki maler kao kazna?
A zaista nisam imao. I uvek dam kad imam. I sada sam izvadio novčanik da joj ostavim nešto. Takav sam, sažaljiv, ne mogu da prođem i da okrenem glavu, a da ne vidim u novčaniku da li imam nešto sitno. I sada sam potegao za novčanikom, otvorio ga, ali video da u njemu imam samo dve novčanice od hiljadu dinara jer, kao i većina ljudi danas, pretežno plaćam karticom.
Nastavim da hodam sa drugaricom ka kafiću dok žena nastavlja da viče: “Daj, bre, nešto sitno, da te ne potera maler”.
Ja već onako umoran odgovaram da me svakako već tera marel, a to rekoh mahinalno, bez ideje da mogu da je isprovociram još više. A upravo se to desilo.
Kaže mi žena onako razjarena već: “Onda dabogda poginuo”.
Proključala mi je krv u tom momentu, bukvalno sam se okrenuo u besu da se vratim kod nje, kad me drugarice povuče i ubedi da se ne petljam dalje sa njom.
A onda, nekoliko dana posle toga, vratim se sa posla i vidim da je kupatilo poplavljeno jer su se otvorila vrata veš mašine “sama od sebe”. Razmišljam, ok, verovatno nisu bila dobro zatvorena, dešava se. Sutradan shvatim da je pokvarena, zovem majstora, on kaže da ne vredi popravljati, da je bolje da kupim novu.
Ok, neplanirani trošak, ali šta da radim, kupiću drugu.
I dok ja tražim neku dobru, a povoljnu, desi se još jedan peh. Uveče perem zube i spremam se za spavanje, kad padne tuš i polomi se. Već sam besan jer previše pehova se desilo u kratkom vremenskom periodu.
Ali, ‘ajde, ne košta tuš mnogo, kupiću kod Kineza za “prvu pomoć” novi. A onda, ujutru se tuširam kad čujem neku vodu kako otiče iz kade. Pogledam i vidim da se sva voda sliva na pločice i teče svojim putem ka slivniku.
E, tu sam već “izgoreo” od besa, ali i uplašio da nije ona kletva “urodila plodom”, pa sam zaista sebi neko prokletstvo na vrat natovario.
I sad živim u strahu šta će sledeće da se desi, ne daj Bože. Čak mi je prošlo kroz glavu da okadim nekim tamjanom, ili da skoknem do baba Dane da mi ugasi žar ili šta god da se radi u tim situacijama.
Ipak, shvatio sam da upadam u paranoju. I odustao od svega. Možda se samo tako namestilo jer je mašinama, tuševima i cevima prošao rok trajanja, a moj mozak uvezao nekoliko događaja kao posledicu uzročno-posledičnih aktivnosti.